By Kad je Jozo doša u Klobuk na silo, onomad kad je cilome svitu bila 1964. godina, a njemu još ni dvadeseta i kad se živilo samo za derneke i sila, Milka je sidila u ćošku. I gledala u nj ka u Boga. A i danas ka tako gleda, prenosimo priču iz Slobodne Dalmacije.
Oboje su 1945. godište. I oboje su rođeni u Hercegovini. Milka je, rekosmo, iz Klobuka, a Jozo iz Graba. A od onog sila skoro da se nikad nisu ni razdvojili. Odma su se, kažu, zavolili. I odma su znali da će dovika skupa živit. Pa koliko god taj vik traja. A evo traje toliko da su nekidan i 60 godina braka proslavili.
Uzeli su se 11. trećega 1965. da bi odma posli otišli vanka. Išli drugi pa otišli i oni. U Francusku. I nije in bilo baš po volji pa su se brzo vratili doma. Jozo se zaposlija u Miliciji, a Milka je rodila Antu. A posli i Antonelu.
Matu su dobili u Omišu. Nakon šta je Jozu služba odvela na kraj Cetine. A na Cetini su ostali i do dan danas. Sa svoje troje dice, devetero unučadi i četvero praunučadi. Iliti pet familija. Za koje će Jozo uvik bit njijov Deko, a Milka njijova Mile. I za koje će uvik reć da su in bili izvor ljubavi, mira i suza radosnica.
“Dica moja, skladujte!”, Milina je rečenica po kojoj se svi ravnaju.
A kakva je Mila žena recimo da je 75 puta dala krv. I da svaki dan kuva jer joj dica ne smiju bit gladna. A kakav je Jozo dida recimo da i danas razvozi koga god i di god triba. U školu, na ispite, na treninge, ma na kraj svita ako triba. I uvik govori da su Hrstići, kako god okreneš, u plusu, i da minusa nema, da se oni ne broje.
A najveći je pIus kad svi sidnu za isti stol. I kad zafeštaju. Tu su, kažu, najjači jer uvik se ima šta slavit.
Izvor: Slobodna Dalmacija
